SEDMA UMJETNOST

Pavle Vuisić – Glumac iz inata

„Želim da umrem. Bože, koji si svemoguć, učini tako i budi miran, platiću. Znam, i ti si korumpiran..“ su stihovi pjesme koju je napisao Pavle Vuisić.

Pavle Vuisić počeo je da radi u vrijeme kada su Čkalja i Mija Aleksić uveseljavali narod u radio emisiji “Veselo veče” a koje su zbog humora i slobode tamo negdje pedesetih nazivali u okolnim zemljama neprijateljskim programom. Za razliku od svih glumaca koji za pozorište kažu “daske koje život znače” Paja je i sam rekao da njemu te daske ne znače ništa.

„U nameri da me se otrese na neki humaniji način, Voja Nanović mi je preporučio da ostavim prava i da odem na Akademiju za pozorišnu umetnost. Da napravim ono što nikada ne mogu da budem… Pokušao je da me uvali tamo, i na svu sreću, komisija za prijem još na audiciji odmah me je škartirala, iz mesta! Mislim da je u zapisniku napisano – to je jedan idiot, taj veze nema!“⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀
⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀
Ovako Pavle opisuje svoj neuspjeli pokušaj da upiše glumu. Taj je ‘neuspjeh’ je on lično smatrao velikom srećom: „Nikada nisam učio glumu. Nikada nisam posećivao nijednu sličnu školu. U film sam ušao kao statista, student. Da bih se zabavio i nešto zaradio. Da bih se zezao, čoveče!“.
⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀
Ovi navodi, odabrani iz knjige „Posle fajronta“, Aleksandra Đurićića, svjedoče o Pajinom odnosu prema umjetnosti kojom se bavio, koji je do kraja ostao amaterski, posvećenički i prepun ljubavi.⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀

Početak rada i stil glume

Pavle Vusić na setu filma "Ko to tamo peva" 1980. Foto: Rodoljub Jovanović - Roćko

Paju je epizodna uloga u ‘Anikinim vremenima’ 1954. navela da pomisli kako bi mogao ozbiljno da se bavi glumom. Tad je napunio 28. godina. Shvativši da je jugoslovenski film u krizi, odlazi u Pančevo da bi glumio u pozorištu. Bez obzira na poteškoće, bio je uporan. Svakodnevno je putovao i uveče se vraćao. Ponekad, zimi, kad bi zakasnio na autobus, ostajao je da spava na patosu, iza kulisa, skrivajući se od čuvara pozorišta.“
⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀
Iako poznat po svom lakonskom stavu, bio je vrijedan i temeljan. Mnogo ozbiljnije je pristupao snimanju nego što je to ekipa osjećala. Svojom fotogeničnošću doprinosio je karakteru samog filma. Bio je ozbiljan bilo da je u pitanju melodrama ili komedija…

Nije navlačio masku, bio je živa slika. I kao statista, u filmu je bio zapažen. Njegovi četnici i partizani više su bili obilježeni ljudskošću običnog čoveka zahvaćenog vihorom rata, a manje oznakom vojske kojoj su pripadali. Ljekar, profesor ili šofer – šta god bio Pavle Vuisić, bilo je svejedno.
⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀
Glumio je po svom nahođenju, a u analizi lika bio je dosljedan samo sebi i još jednom saradniku:
⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀
„Režiser meni nema šta da kaže, sem šta imam da uradim. Kako ću to da uradim, to je moja stvar. Više se trudim da shvatim šta je pisac hteo da kaže, nego režiser. Pisac na mene utiče.“

Jasno je da je veliki Vuisić bio svoj i težak za saradnju. On nije volio da radi dublove, glumio je prirodno, te mada neškolovan, svi njegovi likovi su šarenoliki i drugačiji, svi nas podsjećaju na nas same, na čovjeka iz naroda, na komšiju, na prijatelja, na strogog oca, na mnoge obične i neobične ljude u našim životima. 

Ako ste željeli da Pavle glumi, onda ste i prije njegovog dolaska na set znali kakav lik tražite i šta očekujete od njega. 

Maratonci - Pavle Vuisić VS Danilo Bata Stojković

Danilo Bata Stojković igrao je Lakija Topalovića, a Pavle Vuisić njegovog oca Milutina u filmu “Maratonci trče počasni krug”. Danilo je bio perfekcionista, dok je Pavle, kako je sad već poznato, sve glumio iz prve.

Kada je došao red na snimanje scene u kojoj Pavle treba udariti Batu daskom, Bata je bio dosta zabrinut, iako je znao da je daska napravljena od veoma mekane balzovine, koja se i inače koristi za snimanje takvih scena.Pavle mu je zato rekao da će malo prerezati dasku i slomiti je rukama te da ga tako skoro neće ni dodirnuti. To su i napravili, rez na daski su premazali voskom kako se ne bi vidio, a Bata je napokon pristao na snimanje.

Međutim, Pavle je netom prije snimanja okrenuo dasku i svom snagom opalio Batu po leđima onom stranom koja nije bila prerezana. Daska je pukla od siline udarca, a snimatelj je viknuo: “Okrenuo si dasku naopačke!”

“Nije naopačke, dvadeset godina čekam ovo. Neka sada vidi je li tvrda balzovina, mamu mu njegovu”, rekao je Pavle i napustio kadar.

Mirni odlazak jedne legende

Pavle Vuisić je tokom blistave karijere odigrao 177 uloga, uvijek je govorio da ne voli to što radi, već da snima isključivo zbog para.

“Nije voleo glumu, nije želeo njome da se bavi, slučajno je upao u svet kinematografije. Ali onda je nastavio to da radi da bismo mi lagodnije živeli. Zapravo, ne znam ni sama da li zaista nije voleo da glumi ili je samo voleo tako da gunđa.” izjavila je Mirjana, njegova supruga. Kada je saznao da boluje od raka, u jednom trenutku Pavle je pomišljao i na samoubistvo, Mirjana ga je uspjela odgovoriti od toga, ali priznaje da su mu posljednje godine života bile jezive, te da ih se nerado sjeća. 

Veliki glumac rođen je 10. jula 1926. godine, a preminuo je 1. oktobra 1988. Često je pisao o smrti, kao da ju je čekao. Kao da joj se nadao. Nije željeo da iko prisustvuje sahrani osim njegove žene, a u poslednjoj verziji njegovog testamenta piše: Molim da se smrt objavi tri dana posle pogreba. Priznajem da u ovom trenutku, pod silnim reflektorima i medijima, koliko god morbidno, Pavle Vuisić je otišao orginalno, kako je i živio. 

Otišao je nečujno, bez smrtovnice, slike, vijesti. Na sahrani pored Mirajane bio je prisutan i pop, ali mu nije rekla ko je pokojnik, osim da se zove Pavle. Glumac nije bio religiozan, a izjavio je u testamentu da je pop tu samo iz inata. Ipak, ostavio je iza sebe sasvim dovoljno, te iako nikome osim voljene žene nije nedostajao kad otišao, priznajem da itekako nedostaje taj Pavle Vuisić na ekranima diljem Balkana. Izgubiti ovakvog glumca je izgubiti dio kinematografije, ali lakše je kad pomislite da je živio, radio i otišao kako je željeo, a i mnogo više od toga, naime Pavle Vuisić je iza sebe ostavio dokumente, pjesme, lule, knjige, fotografije, jedan čitav kaleidoskop uspomena na dobra vremena filma. 

Na Banjici, na samom obodu Beograda, u ulici Josipa Slavenskog 19a, nalazi se zgrada na kojoj piše “Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju – Adligat”. Pored nesvakidašnjih knjiga i eksponata donesenih sa svih meridijana, i legat Pavla Vuisića je dio ovog neobičnog ambijenta.

  •  
  •  
  •